Разно

Како настају нове речи и ко одређује њихово значење?

Нове речи не настају тако што се негде састане комисија и одлучи: „Од данас ова реч постоји.“ Најчешће се догоди управо супротно — неко употреби нову реч или старој речи да ново значење, други људи је прихвате, почну да је понављају и она постепено постане део језика.

Практични Савети 22. септембар 2026. 8 мин читања

Како настају нове речи и ко одређује њихово значење?

Слично је и са значењем речи. Нико није власник језика и не може сам да одреди шта ће нека реч значити свима осталима. Значење настаје као својеврстан договор међу говорницима: ако довољно људи исту реч користи на сличан начин и разуме шта она означава, то значење се учвршћује.

Речници зато углавном не „дају“ речима значење, већ бележе и описују како се речи заиста употребљавају. Савремени лексикографи управо због тога проучавају велики број стварних примера употребе пре него што нову реч или ново значење унесу у речник.

Зашто уопште настају нове речи?

Најједноставнији разлог је тај што се мења свет око нас.

Пре неколико векова никоме нису биле потребне речи за интернет, паметни телефон, видео-позив или друштвене мреже, јер ни ствари које оне означавају нису постојале. Када се појави нов предмет, занимање, технологија, навика или идеја, људима је потребан начин да о томе разговарају.

Али нове речи не настају само због нових изума. Људи стално траже краће, сликовитије, смешније или прецизније начине да нешто кажу. Зато нове речи настају у науци, спорту и технологији, али исто тако и у школским ходницима, породицама, на послу, у видео-играма и на друштвеним мрежама.

Институт за српски језик САНУ данас има и посебан онлајн Српски речник неологизама 21. века — Нео21, чији је циљ да прикупља и описује нове речи и изразе који су ушли у употребу после 2000. године. То је добар показатељ колико се речник живог језика непрестано мења.

Како се праве нове речи?

Не постоји само један начин. Језик има читаву „радионицу“ за прављење нових речи.

Од постојеће речи направимо нову

Један од најчешћих начина јесте да постојећој основи додамо неки део речи.

Од глагола претраживати, на пример, можемо добити претраживач. Од читати добијамо читалац, а од школа реч школски.

То се зове творба речи. Говорници не морају да знају лингвистичке називе за сва правила да би их користили. Дете које никада није чуло неку реч понекад може сасвим правилно да је „измисли“ јер је несвесно препознало образац по коме српски језик гради друге речи.

Управо су деривација — грађење речи помоћу наставака и других творбених елемената — и слагање постојећих елемената међу основним начинима на које језици проширују свој речник.

Спојимо постојеће речи или делове речи

Нове појмове често именујемо тако што комбинујемо оно што већ имамо.

Тако су многе сложене речи довољно прозирне да њихово значење можемо погодити чак и када их чујемо први пут. Ако вам неко каже видеопозив, вероватно неће бити потребно дуго објашњење.

То је једна од великих предности језика: од ограниченог броја познатих делова можемо стварати практично неограничен број нових израза.

Позајмимо реч из другог језика

Језици су одувек позајмљивали речи једни од других.

Данас то нарочито примећујемо код енглеских речи повезаних са технологијом, интернетом, забавом и пословањем. Селфи, подкаст и инфлуенсер примери су речи које су путем енглеског ушле у свакодневну употребу великог броја говорника српског.

Позајмљивање речи није необична појава нити особина само савременог доба. Контакт међу језицима један је од уобичајених начина на који се речник мења. У лингвистици се позајмљивање, уз творбу нових речи од домаћег материјала, сматра једним од главних извора лексичких новина.

Позајмљена реч при томе може временом да се прилагоди изговору, писању и граматици језика који ју је прихватио.

Стара реч може да добије потпуно ново значење

Језику није увек потребна нова реч. Понекад је довољно да стара добије нови посао.

Добар пример је миш.

Вековима је та реч означавала животињу. Појавом рачунара почели смо истом речју да називамо и уређај којим померамо показивач на екрану. Старо значење није нестало — само му је додато ново.

Нешто слично догодило се са речима као што су мрежа, профил, прозор или страница. Све су постојале много пре интернета, али су развојем технологије добиле и нова значења.

То показује нешто важно: нова значења могу настајати и без настанка нових речи. Лингвисти такве процесе проучавају као семантичке, односно значењске промене.

Ко онда одлучује шта реч значи?

Најкраћи одговор гласи: говорници који је користе.

Замислимо да данас измислите реч мрвочистач и одлучите да она значи малу четкицу којом скидате мрве са стола.

Ви сте одредили шта та реч значи — али само у свом сопственом речнику.

Ако је употребите пред породицом, објасните значење и они почну да је користе, реч сада живи у малој групи људи. Ако се прошири на пријатеље, интернет, медије и хиљаде других говорника, може постати много шире позната.

При томе је могуће да људи почну да је употребљавају мало другачије него што сте замислили. У том тренутку чак ни онај ко је реч први смислио више нема потпуну контролу над њеним значењем.

Језик функционише зато што говорници деле приближно исти договор о томе шта речи значе. Тај договор није потписан на папиру — он се одржава употребом.

А шта онда раде речници?

Речник је много више налик пажљивом посматрачу него краљу који издаје наређења.

Лексикографи при изради савремених речника проучавају како се реч користи у књигама, новинама, разговору, на интернету и у другим изворима. Траже довољно примера да би могли да утврде значење, граматичке особине и типичне ситуације у којима се реч јавља.

Oxford Languages, на пример, објашњава да нова реч постаје кандидат за речник када постоје докази да је користи више различитих извора, а не само један човек. За утврђивање значења анализирају се стварни примери употребе.

И у српској лексикографији постоје велики описни речници. Институт за српски језик САНУ ради на Речнику САНУ, највећем једнојезичном дескриптивном речнику нашег језика, док је једнотомни Речник српскога језика Матице српске настао у сарадњи са стручњацима Института.

Зато реч може сасвим стварно постојати у говору пре него што се појави у речнику.

Значи ли то да у језику нема никаквих правила?

Не.

Важно је разликовати живи језик од стандардног језика.

Људи могу у разговору користити локалне речи, жаргон, нове изразе и облике који нису део стандардне норме, а да их саговорници савршено разумеју.

Када је потребан стандардни језик — у настави, службеној комуникацији, медијима, правопису или формалном писању — постоје институције и стручњаци који описују и уређују норму.

У српском језику, на пример, Одбор за стандардизацију српског језика окупља водеће научне и образовне установе и даје ставове, препоруке и мишљења о питањима стандардног језика. Његова улога није да свакодневном говорнику одреди шта сме да каже, већ да се бави питањима језичке стандардности и норме.

У појединим стручним областима правила могу бити још строжа. Научници, лекари, правници или програмери могу тачно дефинисати шта одређени стручни термин значи унутар њихове области, јер је прецизност неопходна.

Честа заблуда: „Ако речи нема у речнику, она није права реч“

Речници увек касне бар мало за живим језиком.

Да би лексикограф могао поуздано да опише нову реч, она најпре мора негде да се појави, прошири и буде употребљена довољан број пута. Тек онда постоји довољно материјала да се процени шта значи и колико је распрострањена.

Зато улазак у речник није тренутак када реч „постаје права“. То је пре знак да су лексикографи прикупили довољно доказа да је реч већ присутна у језику.

С друге стране, није свака реч коју неко једном измисли аутоматски део језика. Ако нико други никада не употреби наш мрвочистач, он ће остати занимљива лична творевина.

Кључ је у употреби и прихватању.

Како ово објаснити детету?

Можете рећи овако:

„Замисли да са другарима измислиш нову игру и један потез назовете зврк. Ви сте измислили реч и знате шта значи. Ако је прихвате и друга деца, реч почиње да се шири. Ако је једног дана користи скоро свако ко игра ту игру, реч је постала део њиховог језика. Речник би онда могао да је забележи — али је није речник измислио.“

Језик је, у том смислу, огроман заједнички договор који милиони људи непрестано мало мењају.

Пробај сам: измисли реч која би могла да преживи

Изаберите неку ствар или ситуацију за коју немате кратак назив. На пример: онај тренутак када уђете у собу и заборавите зашто сте дошли.

Смислите нову реч користећи делове речи које већ постоје.

Затим је, без објашњења, реците некоме и питајте га шта мисли да значи.

Ако је погодио, вероватно сте употребили препознатљиве обрасце језика. Ако није, објасните значење и покушајте да реч користите наредних неколико дана.

Најзанимљивије питање није „Да ли сам направио правилну реч?“, већ: хоће ли још неко добровољно почети да је користи?

Управо ту почиње живот нове речи.

Школа у пракси

Ова тема се са градивом српског језика додирује на више места: основно и пренесено значење речи обрађују се већ у млађим разредима, док се творба речи, делови твореница и неологизми јављају и у настави осмог разреда. Овде се ти појмови могу видети тамо где заиста живе — у разговору, технологији, медијима и свакодневном стварању нових израза.

Честа питања

Кратки одговори на питања која читаоци најчешће постављају уз овај савет.

Како се зову нове речи?

Нове речи или нови изрази који улазе у језик најчешће се називају неологизми. Неки остану краткотрајни, док се други устале и постану сасвим обичан део речника.

Ко одређује значење речи?

У свакодневном језику значење се обликује употребом међу говорницима. Речници га затим описују на основу примера употребе. У стручним областима поједини термини могу имати прецизно договорене дефиниције.

Ко одлучује да ли нова реч улази у речник?

Уредници и лексикографи одређеног речника одлучују шта ће бити уврштено, али на основу доказа да се реч стварно употребљава. Различити речници зато не морају имати потпуно исти избор речи.

Може ли свако да измисли нову реч?

Може. Међутим, да би реч постала део ширег језика, и други људи морају да је разумеју, прихвате и почну да је користе.

Зашто речи временом мењају значење?

Зато што се мењају свет, култура и ситуације у којима говоримо. Постојеће речи често почињемо да користимо за нове, али на неки начин сличне појмове — као што је реч миш добила и рачунарско значење.

Језик никада није потпуно завршен

Сваког дана изговоримо хиљаде речи које су постојале много пре нас, али повремено направимо и нешто ново: позајмимо израз, спојимо две старе речи, променимо значење неке постојеће или прихватимо реч коју је смислио неко други.

Већина таквих новина неће преживети. Неке, међутим, прихватиће хиљаде или милиони људи.

И тада се догодило оно најважније: језик се променио.

Извори

Текстови и истраживања на основу којих је овај савет написан.